Slobodan Antonić: Predsednik i većina

„Upozoravam stranke koje su izgubile na izborima da se ne igraju voljom građana i pokušaju da formiraju vladu koja bi Srbiju vratila u devedesete godine. Neću dozvoliti tu vladu i sprečiću je demokratskim putem”.

Ovo je u izbornoj noći rekao Boris Tadić. Uz to, Tadić je kritikovao i neke ,„neonacističke medije”, najavljujući da će nova vlada, uz reforme u policiji i vojsci, sprovesti i „reformu u medijima”.

Moram priznati da su me ove Tadićeve izjave iznenadile. Tadić ima mnogo zasluga za konsolidaciju demokratije u Srbiji. On se rešio ekstremista iz stranke i ogradio od njihovog ruiniranja parlamentarizma. Usmerio je stranku ka političkom centru i umerio njenu političku retoriku. Zahvaljujući tome, dobio je predsedničke izbore 2004. Nakon njih, poštovao je predizborni dogovor i nije rušio vladu. Kao predsednik republike, demonstrirao je kako treba poštovati institucije parlamentarizma. Učestvovao je, sa svim parlamentarnim strankama, u donošenju novog ustava. U vladi sa Koštunicom pošteno se držao dogovorene politike. Bio je lojalan partner, sve dok kosovski vir nije prenapregao vladin brod, pa se on raspao.

U izbornoj noći, međutim, kao da se pred nama pojavio neko drugi. Kao da je umesto Tadića pred novinare izašao Čedomir Jovanović. Naime, ideja da volja građana nije isto što i parlamentarna većina tipična je za LDP. Kada je Tomislav Nikolić izabran za predsednika skupštine LDP je odmah porekao legitimitet tom izboru. „Tačno je, za Nikolića je glasala većina”, objašnjavao je Jovanović („Poligraf”, 9. maj 2007), ,,ali ta većina nije demokratska, ta većina nije onakva kakva mora biti da bismo mi poštovali volju te većine”.

Zato je Jovanović 2007. tražio od Tadića da nikako ne daje mandat suverenističkoj većini. „Predsednik republike”, tvrdio je Jovanović, „nema ustavnu obavezu da bilo kome da taj mandat. Pored toga što ga neko uverava da postoji većina, pitanje je karaktera te parlamentarne većine. Ako ta parlamentarna većina ugrožava ono što u Srbiji predsednik republike, njen demokratski lider treba da čuva, onda oni ne smeju dobiti taj mandat”.

Da li je moguće da je Tadić na to mislio kada je rekao da će „demokratskim putem” sprečiti obrazovanje suverenističke vlade? Nevolja je u tome što demokratske ustanove funkcionišu samo ako u njima sede ljudi odani demokratiji. Ako se u njima nađu oni koji opstruišu sistem, demokratija se izvrgava u suprotnost. U parlamentarizmu se podrazumeva da predsednik republike sastav vlade poverava onom ko ima većinu. To se podrazumeva i u našem ustavu. „Kandidata za predsednika vlade Narodnoj skupštini predlaže predsednik republike, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista” (čl. 127). Predsedniku, po slovu Ustava, nije zabranjeno da predloži i nekoga ko nema većinu. Ali, takav predlog je besmislen zato što ne vodi izboru nove vlade. Postupak će morati da se ponavlja sve dotle dok predsednik ne predloži mandatara iz skupštinske većine.

Šta se, međutim, dešava ako predsednik neće da predloži mandatara iza koga stoji većina? Takvu mogućnost moderni ustavi ne uzimaju u obzir. Zato je nije imao u vidu ni naš. Ali, po duhu Ustava, predsednik je sastavni deo postupka obrazovanja skupštinske većine. On pomaže da se ona lakše artikuliše i da se odredi mandatar. On je možda i glavni akter tog dela demokratskog procesa. Zato predsednik koji neće da predloži mandatara iza koga je uspostavljena većina krši duh Ustava. U demokratskom sistemu to utvrđuje Ustavni sud. A predsednik koji povredi Ustav biće smenjen. Smenu pokreće trećina narodnih poslanika, o čemu mišljenje, u roku od 45 dana, daje Ustavni sud. Na kraju, glasovima dve trećine poslanika, predsednik biva razrešen dužnosti (čl. 118).

Jasno je da se odbijanjem predsednika da mandat za sastav vlade poveri onome ko obezbedi skupštinsku većinu otvara najdublja politička kriza. Reč je o zaoštravanju političkih odnosa sa nesagledivim posledicama. Jovanovićeva ideja iz 2007. bila je da predsednik, vrdajući sa davanjem mandata, sačeka da prođe rok od 90 dana i tako iznudi nove izbore. Odgovor na to bilo bi pokretanje postupka pred Ustavnim sudom. Ali, taj postupak, zavisno od većine u Ustavnom sudu, mogao bi da potraje. Mogu samo da zamislim u kakvim bi se političkim turbulencijama Srbija našla. Pola stranaka bi organizovalo izbore, druga polovina smenjivala predsednika, pola Srbije bi priznavalo jednu skupštinu i vladu, druga polovina drugu.

I ja se, kao i drugi komentatori, nadam da je one večeri Tadića samo ponela euforija. Ali, činjenica da je na trenutak i on izgubio glavu svedoči o teškim političkim iskušenjima. Ovo su odlučujući dani za demokratiju u Srbiji. Cela elita za nju odgovara, a najviše oni koji su na vrhu. I baš ljudi na vrhu treba da znaju da im u tome nikakva „reforma medija” neće pomoći. Istina o izneveravanju demokratije, u ime čega god da se izvrši, teško da će moći da bude sakrivena.

Via NSPM.

2 Comments

  1. ejh said,

    May 15, 2008 at 6:16 pm

    0195052161

  2. mirko said,

    September 8, 2008 at 1:26 pm

    nema serbia u kosova serbia mertva


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: